Miriše na jesen...

Još malo i stiže nam jesen. Tu je, pred vratima. Tek što ne pokuca, miris je odaje. Miriše na rastanak, na kišu i na užurbanost. Za doček je sve spremno. Ne radujem se previše jer znam da ona priprema put za zimu. Ipak, valja je dočekati sa osmehom na licu jer ne dolazi praznih ruku. Ume jesen da bude veoma darežljiva, posebno kad su bundeve u pitanju. Ali nije samo to, ima još mnogo toga. Svašta nam ona donosi.

Ja jesen povezujem sa dve stvari, to je početak škole i berba kukuruza. Sestra i ja smo kao male aktivno učestvovale u istovaranju kukuruza, istina nekad smo više odmagale nego što smo pomagale ali ono što se računa je volja. A za to smo imale i veliku motivaciju. Sada mi je to smešno i simpatično. Tata je znao da baci u prikolici po 20 dinara, nekad manje nekad više a onda smo se sestra i ja takmičile ko će više novca da sakupi. Bilo je tu smeha, gurkanja, ponekad i ljutnje ali pre svega mnogoo zabave. Kad smo porasle više nam to nije bilo toliko zanimljivo a i već smo shvatile da to više nije igra. Eh, bili su to baš lepi dani...

 

 

Nema više škole. Kukuruz se više ne istovaruje ručno ali uspomene su tu i uvek će biti. Uvek u ovo doba naviru i ponekad izmame i neku suzu.